Divne se stvari ipak nekada i dese, naročito ako čovjek neprekidno traga za njima..Ponekad,kad zatvorim oči, osjetim tu neobičnu tugu koja se počne širiti kroz mene i jasno mi vraća sve te slike iz mladosti..vidim tu 1997. godinu, koja je branila tom malenom Šamcu da digne glavu iz ratom porušenih kuća..vidim sebe, blesavo srećnog, u svom tom haosu i imao sam utisak da samo ja vidim da će doći i bolji dani.Smatrao sam da su sa krajem rata otišli i svi moji problemi..nisam znao..vidim nju, izbjeglu iz Konjica i, suvišno je reći, prelijepu..
Ništa tada nisam mogao učiniti..studirao sam u Banjaluci koju nisam volio zato što volim to malo zlato koje me svakog vikenda čekalo..ona u glavi nije imala ništa što bi moglo ugroziti našu ljubav i samo je mene voljela tih siromašnih godina..divno je sjetiti se tih prošlih dana kada smo satima šetali kroz nekoliko mogućih ulica ili se vozikali okolo mojom "bubom" koja je tada trošila kao Ferrari. I vjerovatno bi sva ta poratna ljubav trajala mnogo duže da se nije moralo dalje..valjda je tako kad jednom kreneš ali sumnjam da se ikada može na kraju izbjegličkog puta reći:"Eto stigao sam!" Pa, čak ako si miran srce je ostalo na nekoliko adresa i niko ga više ne sabra..i ona je morala ići dalje i ja sam to znao..zbog svoje gluposti sam prekinuo tu vezu u strahu od neminovnog rastanka..i vidjeli smo se još par puta i onda je naprosto nestala!!niko koga ja poznajem nije mi rekao ništa o njoj i njenoj porodici..pretpostavljao sam da bi to mogao biti Cleveland ali od te pretpostavke nisam imao neku veliku satisfakciju..1o godina!!mnogo toga se pregura preko glave za toliko godina, ali u vijeku komunikacije da nekoga tako smotano izgubim..kreten..
prije nego što će krenuti, nekako mi je javila da u to i to vrijeme nazovem određeni broj telefona pošto ga ona nije imala u kući pa da se pozdravimo..odem do pošte i nazovem i muški glas se javi i kaže :"Picerija "Amigo"!Mislim da se tako zvala.Zbunjen sam spustio slušalicu i do danas nisam sebi oprostio što nisam nastavio razgovor jer je ona možda bila tu negdje..nakon toga su uslijedile godine traženja..kombinacija njenog imena i prezimena u bespućima interneta nije značila ništa..i nisam očajavao nego sam bio uporan..nekada sam,krajnje glupo, otišavši kući,pitao mamu da li je bilo kakvih pisama za mene,iako odavno ne dobijam pisma na tu adresu..
epilog..
Nisam neki fan pretjerane komunikacije sa ljudima i vremenom postajem prilično asocijalan tako da je facebook i ostale virtuelne zajednice za mene besmislen. Ipak, znatiželja me je natjerala da pod imenom jednog starog rokera otvorim svoj profil i da vidim čemu sve to služi. I, naravno, po stoti put, u pretraživač ukucam njeno ime i prezime..i, eto je!Tako jednostavno, u sekundi se pojavi njena slika kao da je to normalna stvar!!Šta joj napisati??Možda ne želi to da čita?Probaću, mnogo sam već izgubio pa sam otporan..
i, odgovorila mi je..
